Pepeljuga

Marina je bila lepa devojčica i živela je srećno. Ali, jednog kobnog dana, umre njena dobra majka i ona ostade sama sa ocem. Otac je bio staromodan čovek koga roditelji nisu naučili kako da sebi spremi obrok i opegla košulju pa su tako napravili od njega nesposobno odraslo biće. Nije umeo ni dugme da ušije. Bio je potpuno bespomoćan kad su kućni poslovi u pitanju i iz čisto praktičnih razloga - a ponajviše zbog svoje lenjosti i površnog pristupa životu, on brzo prežali njenu pokojnu majku i poče da razmišlja o ponovnoj ženidbi. 

Posle dužeg traženja – rešio je da se oženi udovicom – majkom dveju ružnih kćeri jer, kako je računao, on već ima jedno dete, ona dovodi dvoje, sigurno mu neće tražiti da naprave i četvrto jer deca su velika odgovornost a on ne želi dodatne obaveze.

Prvih dana, da bi ostvarila svoj cilj i našla novi dom za sebe i svoje dve ružne ćerke – jer ih inače niko nije hteo ne samo zbog izgleda ali i zbog zlobe i lenjosti, udovica je bila vrlo ljubazna prema Marini ali čim je venčanje prošlo i ona postala zakonski venčana supruga i njena maćeha, svakog dana bi joj oduzela poneku haljinu i poklonila je svojim kćerima. Usto ju je neprestano grdila i naređivala joj da obavlja najteže i najprljavije poslove. Napokon je pokazala svoju pravu – dvoličnu prirodu. Otac se pravio da ne razume ništa i bio je nepristrasan, hladan i nekako odsutan. Sestre su započele da je zovu: Pepeljuga. Jednog jutra su joj rekle:

– Sutra se u Klubu oficira priređuje veliki plesni bal na kome će se izabrati nevesta za princa. Spremi nam najlepše haljine.

Pepeljuga se dala na posao i sledeće večeri pomogla je sestrama i maćehi da se obuku i nakite. Čim su one otišle iz kuće, devojčica je klonula pored ognjišta, mrtva umorna i tužna. Otac je, nezainteresovan za bilo šta oko njega, posle nekoliko piva, otišao da spava. Još onda je Pepeljuga shvatila koliko je alkohol štetan. Uspavljuje i umrtvljuje čoveka. I dok je ona brisala suze, najednom je kroz prozor ugledala bleštavu svetlost. Tren zatim pojavila se komšinica sa baterijskom lampom u ruci, tumarajući kroz baštu u pola noći jer se krišom od muža iskrala iz kuće. U ruci, tegli neko teško koferče. To je bila najbolja prijateljica njene pokojne majke i obratila joj se ovim rečima:

– Nemoj plakati, mila moja, pomoći ću ti da postaneš lepša od sunca. Samo moraš da me poslušaš.

– A ko si ti? – upita zaprepašćena Pepeljuga.

Ja sam ti prijatelj. U životu, imati prijatelja, i to još malo starijeg od tebe je isto kao i imati dobru vilu. Stariji prijatelji imaju iskustva u životu, prošli su sve i svašta i mogu uvek da ti pruže koristan savet. Zato, kad odrasteš, nemoj imati predrasude prema ičijim godinama – druži se sa svim dobrim ljudima bez obzira bili mlađi ili stariji od tebe. Ja sam bila prijateljica tvoje mame i prisustvovala sam tvome rođenju. Kumovala sam ti, po meni si i dobila ime. Rekavši ovo, kuma otvori tašnu i izvadi ključeve njihovog skupocenog porodičnog automobila koji je ionako stajao godinama u garaži. A u koferčetu – šivaća mašina. Otklopi je i stavi na sto, strgnu zavesu od teškog tafta, sede i brzo saši prelepu dugačku haljinu. Pepeljuga je bila prekrasno odevena.

– A sada, sedi u auto i  pođi na ples – reče joj kuma – samo se vrati pre no što izbije ponoć jer moram da vratim ključeve mužu da ništa ne primeti. On u to vreme ustaje da popije čašu mleka i tumara po kući. Zato, nikome nemoj da otkriješ ko si jer mogu da dojave mom mužu a onda će on da viče na mene. Pepeljuga shvati da u njihovoj porodici nema poštovanja i da se kumin muž ružno ophodi prema njoj.

Kad se Pepeljuga pojavila u dvorani, svi su uprli poglede u nju, zadivljeni. Orkestar je prestao da svira, igrači su zastali. Kao privučen nekom neodoljivim snagom, princ joj je pošao u susret.

– Dobro došla u moj dvor. Ko si ti? Odakle si?

Pepeljuga mu je odgovorila samo smeškom. Na ponovno pitanje rekla mu je da ne sme da otkrije ko je, da je došla samo da ga vidi i da pet minuta pre ponoći mora da bude u svome domu. Tako je i uradila. Kad su se sestre vratile, pitala ih je da li su se lepo provele na dvoru.

– Princ me pitao hoću li da pođem za njega – rekla joj je starija, sva zapenušena od jeda – ali sve je propalo zbog neke nepoznate devojke.

– Koja upravo i nije tako lepa – dodala je druga sestra.

– Mogu, štaviše reći da je bila ružna i suviše nakinđurena. Ali kako princ nije nikoga izabrao, za pet dana priređuje se novi bal. Videćeš da će tada mene izabrati.

– Jesi li baš toliko sigurna? – upita je Pepeljuga, shvatajući šta znače zloba i ljubomora i da svi ljudi nisu uvek dobri – čak i ako spadaju u članove porodice.

Uvređena sestra se okomi na nju rekavši joj da ne treba da se meša u njene stvari.

– Pogledaj se samo kako si ružna i prljava od pepela! Umesto što zabadaš nos u tuđa posla, bolje zapali vatru.

Ovaj put Pepeljuga nije zaplakala. Znala je da nije sramota zatražiti pomoć u teškim trenucima. Čim je završila svoje poslove, otrčala je u kuhinju i preko prozora pozvala kumu. Kad ju je ugledala, zamolila ju je da joj opet omogući odlazak na ples. Kuma joj obeća pomoć, samo je upozori da se vrati kući pre ponoći. Pepeljuga je malo zadocnila na ples. Princ ju je nestrpljivo čekao. Bio je presrećan kad ju je najzad ugledao.

– Ovo je poslednji ples – reče joj. Zato mi moraš reći svoje ime. Ako mi ga ne kažeš, zatvoriću sva vrata na dvoru i nećeš moći da izađeš.

– Pepeljuga mu objasni da postoji razlog za njeno ponašanje i da mora da ispoštuje datu reč i da i pored toga što joj se svideo neće trpeti ucene niti bilo kakve pretnje tako da može da zaključava vrata koliko hoće – ali svojoj majci koja ga je tako vaspitala. Ostala je čvrsta u svom stavu i rekla mu da će njeno ime ostati u tajnosti kao i mesto odakle dolazi. I da će možda jednog dana moći sve da mu otkrije ali da za sada to ne sme da uradi. I nek postupi kako hoće – ona je srećna – sa njim ili bez njega. Princ zatraži izvinjenje za svoj ispad i zamoli je da mu oprosti jer se zaneo njenom lepotom i ne želi da je ponovo izgubi.  

Steže joj ruku upravo u trenutku kad je časovnik odbijao ponoć. Devojčica je potrčala, strašno uplašena, i u žurbi izgubila jednu cipelicu. Nesrećnom princu bila je to jedina uspomena na nju. Jako se zaljubio – ne toliko u njenu lepotu ali u odlučnost i čvrstinu karaktera. Vrlo dobro je znao da je pri izboru partnera važniji karakter nego spoljašnji izgled. Nije gubio nadu. Sutradan je odaslao poslanike po čitavoj zemlji da razglase:

– Sve devojke koje imaju malu nogu treba da dođu u dvor. Ona koja uspe da obuje izgubljenu cipelicu udaće se za princa.

            Kada su čule prinčevu poruku, sve lenje i devojke plitkog mozga su pohrlile u dvor u nadi da će se bogato udati i živeti na račun princa do kraja života. Međutim, nijedna nije mogla da obuje cipelicu. Tada njegovi izaslanici krenuše od kuće do kuće tragajući za tajanstvenom devojkom. Na njihovo veliko iznenađenje, cipelica je pristajala samo Pepeljuzinoj nozi. Čim je to čuo. Princ je seo na motor i odjurio devojčinoj kući.

– Najzad sam te pronašao – uskliknu uzbuđen. Da bi mi pokazala da si to zaista ti, daj mi da vidim i drugu cipelicu.

Pepeljuga nije imala druge cipelice i već je strepela da će joj sreća zauvek izmaći. Odjednom, ona ponovo ugleda bleštavu svetlost, a zatim se pored ognjišta pojavi prijateljica njene pokojne majke, stara kuma, i u njenoj ruci druga cipelica.

Možete zamisliti koliko su Pepeljuga i princ bili zadovoljni. Odmah su započele pripreme za svadbu, na koju su pozvali i maćehu i njene dve kćeri opraštajući im svu zlobu ne samo zato što su bili dobre duše ali i zato što su razumeli suštinu čina praštanja i otpuštanja svih negativnih emocija koje truju i telo i um. Princ je dodatno naredio da nijedna devojka ne sme više da cepa drva i bere maline, sagradio je svojoj nevesti dvor od srebra i kristala i zamolio Pepeljuginu kumu da bude kuma i njihovom prvom detetu.

– Ostani sa nama na dvoru – reče joj princ.

– Ti si suviše dobar  – odgovori mu ona. Vratiću se kad ti se rodi prvo dete, ali sad moram da idem. Ja nemam dvorova ni kuća, meni nije potrebna hrana ni odelo. Ja imam svoju decu i kao odgovorna majka, i njima sam potrebna. Danju drugujem sa šivaćom mašinom a noću sa snovima o boljem svetu. Ali i pored toga neću vas nikad napuštati i znaću uvek kad vam zapreti kakva opasnost. Do viđenja i budite srećni!

Epilog 

Pepeljuga je pozvala kumu na dvor i zatražila da joj održi privatne časove šivenja jer je želela da i pored bogatstva svog supruga bude nezavisna i ima zanat u rukama.

Njene dve ružne polusestre se nikad nisu udale. Imale su prosioce koji su svi jedan za drugim odustajali čim bi upoznali njihov zao karakter. Majka im se teško razbolela pred kraj života ali joj one nisu pružile svu potrebnu negu. Posle majčine smrti, sestre su osiromašile i došle da mole Pepeljugu da ih zbrine ali pošto se zloba i lenjost ne isplate u životu – a sem toga nisu umele ništa da rade – Pepeljuga ih je posavetovala da krenu u večernju školu za odrasle i možda se i osposobe za rad jednog dana... Zlobu im je oprostila ali nije zaboravila njihov loš karakter koji u sebi skoro uvek nosi i lenjost i neodgovornost. Dobar čovek poseduje kvalitete, vredan je, radan i preuzima odgovornost za svoj život i svoje postupke. Sem toga, praštanje i zaborav nisu jedno te isto.   

Pepeljugin otac se pod stare dane gorko pokajao zato što nije zaštitio svoje dete i što je poklekao pred svojom slabošću i željom za lagodnim životom. Jer kao što je on uzeo novu ženu za kuću da mu radi sve poslove – tako je i ta nova žena prebacila sve poslove na njegovu ćerku. Jednostavno mu je okrenula ogledalo imitirajući njegovo ponašanje i u praksi mu pokazala kakav je zaista čovek – nečovek. I lenština. Pred smrt, otišao je kod Pepeljuge i zatražio joj oproštaj. Zamolio ju je da mu dopusti da porazgovara sa njenim suprugom i da mu kaže kao muškarac muškarcu da sve žene treba poštovati i da u porodičnim obavezama ravnopravno učestvuju bez obzira na materijalno stanje. Princ se sa tim složio i uverio ga da će ne samo brinuti o njoj ali i da će i pored svih njegovih titula, ravnopravno učestvovati u odgajanju dece i porodičnim obavezama.

Pepeljuga je ubrzo otvorila svoj lanac butika jer nije želela da se oslanja samo na prinčev finansijski doprinos. Na mesto upravnice u šivari postavila je svoju kumu koja, već u poodmaklim godinama, nije mogla da nađe posao. Odbijali su njene zahteve jedan za drugim uz izgovor da je već pred penzijom i da se iskustvo ne ceni. Pepeljuga, imavši u vidu značaj radnog iskustva, nije napravila istu grešku. Ubrzo, njene kreacije su postale poznate u svetu. Prinčevi poslovi su nažalost pošli nizbrdo zbog promene vlasti u zemlji i uvođenja višestranačkog parlamentarnog sistema koji mu je oduzeo moć i značajnu ulogu u vođenju države koju je do tada imao. Uz pomoć svojih porodičnih poznanstava u drugim kraljevinama širom sveta, uspeo je da promoviše kreacije svoje supruge tako da su imali dovoljno sredstava za život i održavanje njegovog dvora koje je inače skupo koštalo. Sem toga, nije želeo da zbog krize otpusti ijednog svog službenika jer su to sve bili porodični ljudi koji su od svojih plata izdržavali decu tako da se potrudio da svi zadrže svoja radna mesta i pored burnih promena koje su nastupile u zemlji.

Tako su Pepeljuga i princ, živeli srećno i zadovoljno, svakodnevno razmenjujući reči ljubavi i poštovanja, stavljajući jedno drugom do znanja – ne samo verbalno ali i u praksi – preuzimajući odgovorno svako svoje obaveze, koliko im je stalo da se brak i porodica održe. I svoju decu su vaspitali u duhu uzajamnog razumevanja i podrške. Ziveli su mirno i harmonično, bez velikih sukoba i nepotrebnog stresa koji izaziva razna oboljenja u organizmu, srećni i zdravi sve do kraja života.