Bezuslovna ljubav

      Tako su je učili od malena. Da bude dobra, fina, nežna, strpljiva i trpeljiva. Jer trpeljivost je odlika ženstvenosti. A naivnost i dobrota – jedno te isto. I strpljen spašen i ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Šta ćeš drugo nego da trpiš - muškarci su ¸¸takvi¸¸. On je muško – može mu se. Sve mu se može.

A njoj, njoj se ništa drugo nije moglo sem (s)trpljenja. Da ćuti i pati, tiho i nečujno, u sebi.

Toliko je Mara istrpela da se u jednom momentu okrenula crkvi – jedinom preostalom utočištu. Tamo su joj rekli da ljubi neprijatelje svoje, čini dobro onima koji je mrze i okrene i drugi obraz.

        Pa ga je tako i okrenula.

Možda neće toliko boleti sa desne strane. Samo dok se ne smiri jer opet je malo popio, ne misli on to zaista... Sutra, sutra sviće novi dan.

Da, zaista, i sutra, i prekosutra i svaki dan sviće novi dan. Samo Mari, nikako da svane. Usvojila još jednu od onih modernih meditacija pa mantra - u sebi. Naglas ionako ne sme. Nova filozofija Nove Ere joj je svečano razjašnjena na seminaru postizanja unutrašnjeg balansa. Krišom ju je upisala komšinica koja je nešto naslutila jer i sama ima stra-šne probleme u životu. Međutim, kad je čula Marin slučaj, samo je zanemela pred veličinom patnje. Čija je bol veća... Marina! Teške telesne povrede – tako su zvanično okarakterisane. Vesti su se brzo proširile među polaznicama koje su nečujno patile s njom. I prećutno proglasile pobednika. Svaki put kad bi Mara prošla hodnikom, svi bi se sklonili u stranu i otvorili joj put. Težina bola izvagana nevidljivom vagom, ruka spasa ispružena, i zvezdani tepih težak kao crna zemlja, zvanično je bio prostrt.  

Čitav niz izgovora je Mara smislila sa komšinicom samo da se iskrade iz kuće, proprati predavanja, upije svaku reč i napokon shvati da kako zračiš – tako i privlačiš. Strašan osećaj krivice, niže vrednosti i spoznaja da je bila nevaljala devojčica pa nije zračila ljubavlju i harmonijom i eto, zato joj se sve to desilo. Žena – devojčica, nikad odrasla. Jer detetu treba zaštita. I tutor. Da je vodi kroz život. Međutim, ovde je po prvi put, uz vođstvo trenera, prezuela odgovornost za ¸¸svoje¸¸ postupke i shvatila da je upravo ONA ta koja je privukla svojom energijom takvog partnera, naopake kolege na poslu, rodbinu koja je pritiska da sačuva brak – svetinju, decu koja je ne razumeju – ali nimalo, čak i ono kuče u komšiluku koje laje u pola noći i nervira već nervoznog muža – i to je njena odgovornost. Sve su joj to lepo objasnili na seminaru: mi događaje privlačimo snagom svojih misli jer čovek je centar Univerzuma. I jedino rešenje je bilo da poradi na svojoj vibracijskoj frekvenciji. A i popreko je pogledala muža taj dan i stoljnak nije bio zategnut, zaista, jedno haotično okruženje koje ne zrači harmonijom a ona, bivstvujući u centru Svemira, nije se uzdigla na viši spiritualni nivo. I jeste debela i treba da smrša jer joj je muž napomenuo da njegova drugarica pati od anoreksije, a ona  – čitavih 48 kila na visinu od samo 1,75. Sram je bilo. Ne ličiš na ženu. Tako joj je rekao – i tako i jeste. Moraće još da smrša da bi mu se dopala. On može da pušta stomak – on je muško. Kod muškarca se prekomerna težina ne vidi. Otkud joj to da mu uopšte i spominje tamo neki holesterol i fokusira energiju na negativne stvari. I da ga podseća kako se sunovratio u onu klisuru pa su ga 3 dana treznili u bolnici. Alkohol štetan? On je muško – mora da popije. Sa ortakom – kakve ženske – nema tu ni traga od devojaka. Sve konobari, gazda muškarac, gledaju fudbal do 5 ujutru i šta ga pita gde je bio. Pa na fudbalu. Naravno da se utakmice igraju noću.

- Ah, kako si Maro glupa. I nerviraš me.

Tako joj je saopštio i rekao da će je zalepiti za onaj zid tamo samo ako progovori još jednu reč.  

Ali Mara, ona ga voli bezuslovno. Takav je kakav je, ima muža pored sebe, zaštitu. Od koga? Pa od drugih muškaraca naravno. Tako ju je još prababa naučila! Žena mora da ima muža da je ne bi napadali. To se inače redovno dešava svakoj ženi čim izađe na ulicu: odmah je napadne najmanje njih 10. A još 15 joj se udvara na poslu. Da, toliko je lepa, pravi centar sveta, otimali su se oko nje pa se i navrat – nanos udala jer je sa njim imala osećaj ¸¸sigurnosti¸¸! On brine o njoj, štiti je, nikad joj nije falila dlaka s glave. Samo poneko rebro. Ali i to se da sastaviti. Posle pet dana se i okliznula na sapun u kadi pa su je zakrpili na hiruškom... Eto, dešava se...

            A sve počinje sitnim primedbama... Sitnim mačjim koracima podmukla zver lukavo oprobava dokle može da ide... Međutim, Mara uporno javno tvrdi da je on dobre duše iznutra (verovatno je podvojena ličnost pa menja uloge). Onda padne i poneka uvreda... (Ne nije on prost, samo mu povremeno, a i potpuno nekontrolisano, ispadaju reči iz usta). Onda usledi jedno dobro javno ponižavanje i ismejavanje među prijateljima – kao bum (ne, ne hvata on Maru na prepad – i to joj se samo čini). Kako ju je tek zadirkivao zbog imena... Marilena. Ti da budeš balerina, ti, ha, ha. Uvek je insistirao da je zove Mara. I srozava. U svakoj prilici. A za sve su mu bili krivi njeni roditelji koji su imali viziju da će ona, jednog dana, igrati na sceni Narodnog Pozorišta. I tako joj dali ime. Čuvali su je, nežnu i slabašnu, kao najsvetliji biser. Čak su i televizor gasili kad su na programu bile neprikladne scene. Ni teški milje protkan lažnim balkanskim moralom nije mogao da prekrije takav sram. Obavezno bi glasno izgovorili nekoliko puta ¸¸I ju, i ju, kako ih nije sramota¸¸ i visoko uzdignute glave izašli iz sobe. Dovoljno glasno i dovoljno pompezno da Marilena čuje – i upije, sazna i razluči šta je sramotno ponašanje a šta znači držati nivo.  

I držala je nivo i verovala u sve njegove izgovore jer poverenje je odlika časnog čoveka, brak svetinja a seks nešto prljavo i nemoralno i njemu sigurno nije ni na kraj pameti da ga upražnjava. Pogotovo ne sa nekom drugom. Čak i u momentu kad im je neka čudna žena zalupala na vrata vrišteći histerično ¸¸Barabo¸¸, Mara ga je, kao prava mala, čedna i naivna devojčica, samo začuđeno pogledala jer ništa, ali baš ništa nije shvatala...  

Bilo je 3 ujutru... Ne, ne bi dotle išao njen Milan.

Ili bi...

Ironično se Mile osmehnu - sa pola usta, pogleda Maru drsko pravo u oči i slegnuvši nonšalantno ramenima (ah, kakav dasa), reče joj da mu je jednostavno dosadilo u braku sa njom – zato što je ružna i debela – i pusti ovu da viče to je sigurno neka luda. Onda se okrenuo i zaspao.

Ambivalentna, rastrzana između divljenja hladnokrvnoj ¸¸muževnosti¸¸, sumnje da je vara, sreće što ima takvog muža koji prisebno rešava sve situacije, zadrhtala pred prostačkim zavođenjem... I dok su joj kolena još uvek klecala zbog njegovog ¸¸Imaću vas sve¸¸ pogleda koji joj je lenjo dobacio pre nego što zaspi, uzburkanih misli i osećanja, preplaka Mara celu noć zbog svoje ružnoće i debljine i ni na pamet joj nije palo da je NJEGOV izbor NJEGOVA odgovornost i da je doneo SVESNU odluku kada se njome ženio. Ne. Mara ga je zavela mladog i naivnog i on je jednostavno ¸¸pao¸¸. A posle pada mu je malo i dosadilo pa je rešio da švrćka. Uz poneko pićence i neke lude žene koje ga napadaju i jure jer je lep kao san. Ma najlepši.  

Sutra, da, opet je svanuo novi dan i odmah su usledile kaznene mere. Mile je pod hi-tno prešao na Marine prijatelje optužujući ih za njenu naglu promenu, seo sa njom za sto i lepo joj objasnio da su joj hormoni poludeli i pun je Mesec i Merkur retrogradan i da hitno proveri svoj menstrualni ciklus zato što reaguje burno u pola noći i remeti mu san. I nema više nikakvog druženja jer je očigledno sišla s uma. A ni odlaska na slave i rođendane jer su mu i njene tetke sumnjive. Pune joj glavu čudnim idejama. Sa komšijama može da se druži – oni ionako sagnu glavu kad je vide.

Mara, i posle proplakane noći, još uvek u šoku, uspeva da suptilno održi nivo i odlučuje da očuva porodicu jer to je njena sveta dužnost. Na svu sreću, na seminaru su joj dali praktična uputstva za čudotvorne vežbe kod kuće uz pomoć kojih se uzdiže na frekvenciju višeg bića praktikujući bezuslovnu ljubav. Ne reaguje (čak to i smatra vrhuncem kulture), ne odgovara na provokacije (to nije njen nivo), ne stavlja primedbe (gunđanje je ispod časti) i ostaje – tu gde jeste...

Uživela se u ulogu okorele ¸¸jadna ja¸¸ žrtve sa primesama Majke Tereze i prosvetljenjem svetice...

Nisi ti Maro svetica. Već jedna hladna, dobro proračunata i jako jako lenja – a pre svega loša - investitorka. Jer bezuslovna ljubav je to što sama reč i kaže: bez ikakvih uslova. A ti očekuješ štošta zauzvrat: da on vidi, shvati i SPOZNA šta je pravilno ponašanje gledajući tebe svaki dan kao primer – žrtve. Da na osnovu naučene lekcije REŠI da izmeni sebe, primeni savladano gradivo u SVOM životu – i počne da se ponaša kao ti. Da, sasvim pogrešno (i bezuspešno), pokušavaš da napraviš duplikat – sebe. Jer čak i da Mile spozna i primeni znanje – u najboljem slučaju – postaće žrtva, psihosinteza istovetna tvojoj. Vredni sakupljač bola i patnje. Đubretar. I čak i gori. Jer đubretar, i kad nađe teški, zarđali metalni obruč, ne pravi krunu od njega. Niti traži da mu se drugi ljudi dive i priznaju žrtvu. Pravi pobednik se kiti lovorikom. A ona nema trnje. Nije užarena, nije tuč. Raste dok je zapljuskuje čisto more i huči na nju iz dubina svojih nedara govoreći rečima neukrotivog ponosa. Njeni listovi, upili svaki zrak blistavog mediteranskog sunca, zrače lepotom i mirom svih zalazaka ovoga Sveta. Njen plod – lekovit, melem za telo i dušu. I takva i samo takva i ona i samo ona, sjajna i slobodna, stavlja se na glavu.    

Da si zaista imala dobre namere i htela od njega da napraviš ¸¸čoveka¸¸ o Maro - pokazala bi mu PRIMEROM šta znače integritet i odlučnost – u momentu kada ustaješ i napuštaš ga. Ali ne, ti si duboko zarila kandže svog ega u njegovo životinjsko meso da ih je više i nemoguće isčupati... I nastavljaš, kao pravi investitor – da ¸¸daješ¸¸: daješ trpeljivost – očekujući u zamenu pokajanje. Stavljaš svoje telo na milost i nemilost – u nadi da će on uzvratiti ljubavlju (bezuslovnom?!?). Radiš za njega i za vaš ¸¸topli dom¸¸ - u nadi da ćeš napokon dobiti zasluženo priznanje... Ah, koliko si samo praznih listića svih mogućih igara na sreću isplatila – da bi ti u kriznom momentu iskrenosti saopštio da samo želi da dobije milione i ode na neko egzotično ostrvo – sam. Izdržavala ga dok mu je psihologija bila u padu – otprilike poslednjih 5 godina. Otplatila stare dugove onda kada su vam oni čudni ljudi dolazili na vrata – iako su to sve samo neke poslovne kombinacije i neuspeli projekti za koje on NIJE znao – ništa. Obukla ga i obula (još uvek čuvaš one šimi cipele u kojima je došao prvi dan – polovne, pozajmljene od druga koji ih je nasledio od oca...). A on, pseto nezahvalno, tako ti vraća... Gde je tu bezuslovna ljubav i ne očekujem ništa za uzvrat? A tek tvrdnja da voliš nekog koga nazivaš nezahvalnim psetom...

Sem toga, većih lenština od vas ulagača nema... Idete linijom manjeg otpora, ćutanje ste pobrkali sa meditacijom, umrtvljenost sa kulturom a čak i za opštu dobrobit društvene zajednice – ne podnosite ni jednu, ma ni jednu žalbu. I očekujete da okolina sve shvati dok vi ćutljivo isterujete svoje, ne izražavajući čak ni verbalno (a kamoli primerom) šta je to što očekujete od druge strane. Toliki egoizam koncentrisan, bes potisnut, akumuliran, tiho kulja i proždire iznutra. Nikada ne eksplodira – samo odašilje otrovne strele iskrivljene realnosti, bolesnih moralnih načela, dotrajalih ubeđenja i samo vama znanih i logičnih šablona ponašanja. Ulagači ne odrastaju, igraju se naivne dece, navodno ne shvatajući, ali u suštini, ne prihvatajući realnost – mekani u bekstvu, ljigavi u okretanju glave, bude se samo kad sebe teše tvrdnjom da će sve to naplatiti jednog dana... Opasnost za sebe i druge. Nikada od njih nećete čuti da nekom OTVORENO jasno i glasno kažu kako neće tolerisati neprimerno ponašanje. Ili da ne trpe ispade. Nikada ne zahtevaju bolji kvalitet usluga, ne stavljaju primedbe a i poslove prihvataju po istom načelu: daj šta daš!

Pa tako i Mara: velika je kriza i već je u godinama, strašna nezaposlenost, sistem truo, pa kad je plaćena plaćena – a kad nije nije. Radi prekovremeno (neplaćeno i nepriznato), šef je šikanira, lupeta prostački pred njom komentarišući njene grudi i noge, koleginica joj uvaljuje najteže poslove dan pred istek roka i još se smeje iza njenih leđa. Ali ona, ona se duhovno uzdigla i trpi sve njih – bezuslovno. I misli da se računa to što se povremeno krišom žali mami preko telefona.  

Svu postojeću ljutnju i nagomilan stres - kao svaka dobra majka – Mara iskaljuje na deci. Uz tvrdnje u koje ni sama više ne veruje ali ih ponavlja i održava ¸¸nivo¸¸ (po navici): da se zbog njih žrtvovala i sve istrpela samo da bi oni imali oca. I da bi rasli UZ oca (s kojim suštinski komuniciraju 4 puta godišnje a ni onda nije uvek mentalno prisutan) i da je školovanje skupo pa još jedna plata u kući (kad i ako je donese) itekako znači – sve zbog njih (ne ne prodaje se Mara za novac – i to za sitnu paru – ona se ¸¸žrtvuje¸¸ za viši cilj – decu. Zaista, koliko danas košta jedno nesrećno detinjstvo? I poneko Marino rebro...).

A šta rade deca dok Mara praktikuje ¸¸ljubav¸¸? Akumuliraju i pakuju li pakuju za kasnije: sve modele ponašanja, traume, bogat rečnik primernih roditelja, stres i depresiju. I najverovatnije će postati, u skladu sa (već davno odrađenim) statističkim analizama, verna kopija majke i oca. Ali Mara, ona je obavila svoju majčinsku ¸¸dužnost¸¸ prinoseći žrtvu pred oltar... Bogu i batini. Samo još da nađe u Bibliji gde tačno piše da se od vernika traži BAŠ TAKVA žrtva. Šta bi sa naivnošću golubova i mudrošću zmije? Ne, ne dozvoljava Mara da se IKO meša u njeno bezgrešno, besprekorno i jedino ispravno tumačenje Svetih Spisa.

A na livadi, šeta antilopa...  

            ... čupka travicu i cvetiće. I naiđe lav. I sve antilope se dale u beg. Trče, grupišu se i prave obruč od krda. Samo ona što miriše cveće, pametnica naša, osta tu da nauči zver pameti i da mu pokaže šta znači pristojno ponašanje. Treba čupkati zeleniš, uživati u poeziji prirode i poštovati sva živa bića na ovoj planeti. Čak mu je i rekla nekoliko reči na tu temu. I ponosno pokazala svoje rogove ukrašene novogodišnjim lampionima. Sa strane, vise praporci. Kompenzacija za davno usađeni osećaj krivice i niže vrednosti. Zveče u ritmu đavoljske lepote, investitorske dobrote, lukave naivnosti, graciozne grandioznosti Ega. Odzvanjaju kao vreća puna zlatnika na onoj ćupriji gde se sve plaća... I ne traži se ništa za uzvrat. Sem altruistično egoistočnog inadžijski sročenog izričitog zahteva: SVI bi trebali biti kao ja jer to je jedino ispravno.

Lav zgrabi antilopu za nogu i poče da ruča ručak. Priklještena u njegovim ogromnim čeljustima, antilopa ne odustaje. Ovaj put se i zainatila pa rešila da mu kaže sve u lice:

- Kako te nije sramota, zar ne poštuješ druge, ja nikome nisam učinila ništa nažao, mirno šetam livadom, ne ugrožavam ostale životinje, fina sam, kulturna, lepa, imam suptilne pokrete i ulepšavam ovu savanu. I volim te bezuslovno.

            A lav, lav ne razume jezik antilope. Lav ruča ručak. Oblizuje se dok bezuslovno uživa.

            Antilopa, pre nego što ispusti poslednji uzdah, pomisli u sebi: druge antilope će mi sigurno priznati žrtvu. Prestavljam primer ispravnog ponašanja. Tako su me generacijama vaspitavali i učili – da budem trpeljiva. Lav će se promeniti – mora, kad tad. Jer ja mu ništa nisam nažao učinila – nema razloga da bude takav! A stado antilopa – već prešlo na planinske obronke – tamo gde je trava zelena i cvetaju čudne biljke koje je neka ovca sa đavolom sadila. Brste lišće oko sočnih tikvi.   

            Zajeca antilopa na samrti: da li će iko da učini nešto po ovom pitanju. Naiđe lavica – gladna. Besno zareža na lava. Jer sila Boga ne moli. Lav podvi rep, ispusti antilopu i ode nazad u prašumu. Lavica raširi svoje ogromne čeljusti i tu se sva unutrašnja preispitivanja antilope završavaju.

U sledećoj inkarnaciji – antilopa shvata da se zver sasvim lepo voli i sa sigurne distance - pod toplim okriljem krda na koje lav ne sme da zaskoči. Jer tu je mnogo oštrih rogova i jakih mužjaka koji besno odgovaraju na napade. Koriste rogove u datu im svrhu. Zato lav čeka – strpljivo, kao prava lukava mačka, da izdvoji najslabiju iz stada. Ili najpametniju – onu koja praktikuje bezuslovnu ljubav i suštinski menja prirodu i njene zakone...

 Epilog

            Mara je ostala u braku sa Miletom sve do njegove prerane smrti u 63. godini kada su mu naglo otkazali jetra i bubrezi. Bila mu je verna svih tih godina kao časna i poštena žena. Decu je iškolovala i poslala na studije kada se Mile napokon zaposlio – iako su ga čak 4 puta suspendovali zbog pića. Dva puta je išla na grupne terapije u centar za zaštitu žena, ostavljala ga i ponovo mu se vraćala. Nasledila je stan i njegovu penziju i to mu čak i pred smrt saopštila – kao najslađu osvetu za sva izlomljena rebra. Na sahrani je svima ponosno rekla da sad prima njegovu penziju veću od njene za čitavih 1,5 %. Donela mu je uvelo cveće i pljunula na grob. Nije primetila da je protraćila život. Deca dugo godina nisu govorila sa njom optužujući je za nesrećno detinjstvo i traume koje i dan danas leče. Sastali su se samo na očevoj sahrani – na kratko. Mara i dalje veruje da su svi muškarci isti i da je poslušala decu i razvela se od Mileta, na njegovo mesto bi stupio možda neko mnogo gori. Ovako su deca imala oca.

Posvećeno svakoj drtugoj ženi u Srbiji – žrtvi nasilja.

Statistički, žena koja primi prvi udarac ima 50% verovatnoće da primi i drugi. Žena koja primi i drugi udarac, 100% može da očekuje da će uslediti i treći.